СРБИЈА

Република Србија је континентална држава која се налази у југоисточној Европи (на Балканском полуострву) и у средњој Европи (Панонској низији).

У саставу Републике Србије су и две аутономне покрајине Војводина и Косово и Метохија.

Република Србија је дефинисана као демократска држава српског народа и свих других грађана који у њој живе, заснована на демократским начелима, тржишној привреди, поштовању људских права и владавини права.

Србија се на северу граничи са Мађарском, на истоку са Румунијом и Бугарском, на југу са Републиком Македонијом и Албанијом, а на западу са Црном Гором, Хрватском и Босном и Херцеговином.

Србија је од завршетка Првог светског рата била саставни део заједничке државе са већином балканских Јужних Словена првобитно у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, касније преименованој у Краљевину Југославију, затим у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији, Савезној Републици Југославији и Државној заједници Србија и Црна Гора. Од 2006. године је Србија као наследница СЦГ постала суверена и независна држава.

Главни град је Београд. Са 1.576.124 становника по попису из 2002. године, он је административно и економско средиште Србије.

Географија

Ушће Саве у Дунав код Београда



Србија се налази на Балкану - региону југоисточне Европе (око 80% територије) и у Панонској низији - региону средње Европе (око 20% територије). Но, географски, а и климатски, једним делом се убраја и у медитеранске земље. Укупна дужина граница са околним земљама износи 2.027 km. Дужина граница по државама суседима износи: Албанија 115 km, Босна и Херцеговина 302 km, Бугарска 318 km, Хрватска 241 km, Мађарска 151 km, Република Македонија 221 km, Црна Гора 203 km, Румунија 476 km[2].

Северни део Републике заузима равница, а у јужним пределима су брежуљци и планине. Постоји преко 15 планинских врхова изнад 2.000 метара надморске висине, а највиши врх је Ђеравица (на Проклетијама) са висином од 2.656 метара. У Србији преовлађује умерено континентална клима.

Планински рељеф Србије објашњава појаву многих кањона, клисура и пећина (Ресавска пећина, Церемошња, Рисовача...), а додатну лепоту обезбеђује богатство изузетно очуваних шума у чијем саставу има много ендемских врста, као и богатство вода, потока, извора, пашњака итд.

Пловне реке су Дунав (588 km), Сава (206 km), Тиса (168 km) и делимично Велика Морава (цео ток 185 km). Остале велике реке су Западна Морава (308 km), Јужна Морава (295 km), Ибар (272 km), Дрина (220 km) и Тимок (202 km). Највеће језеро у Србији је Ђердапско језеро са 163 km² (са румунским делом: 253 km²).

Биогеографски, на територији Србије налазе се две зоналне вегетације (односно, два биома) — већи део површине припада биому широколисних и мешовитих шума умерених предела, док предели изнад горње шумске границе припадају биому тундри (алпијске тундре). У оквиру шумског биома присутна су четири екорегиона: балканске мешовите шуме (заузимају највећи део територије јужно од Саве и Дунава), панонске мешовите шуме (заузимају Панонску низију са ободним пределима), динарске мешовите шуме (мала површина у југозападном делу Србије) и родопске планинске мешовите шуме (мала површина у југоисточном делу Србије). У оквиру биома тундри развијена је високопланинска зељаста вегетација алпијских ливада и камењара. Поред зоналне вегетације, заступљени су и други вегетацијски облици, у зависности од локалних услова, нпр. низијске ливаде, тресаве, степски фрагменти. На територији Србије постоји пет националних паркова: Ђердап, Копаоник, Тара, Шар-планина и Фрушка гора. Сви национални паркови поседују високе климатске и здравствено-рекреативне вредности.

Историја




Кнеза који је предводио Србе у сеоби на Балкан, наследио је после смрти његов син, тако да је власт, током векова, остала у истој породици, а први кнез чије име је забележено, био је Вишеслав, за кога се предпоставља да је владао крајем VIII века. Његов унук Властимир, који је владао у првој половини IX века, сматра се утемељивачем српске државе у средњем веку. Србија се током његове владавине нашла на удару суседних Бугара предвођених Пресијамом (832—852), који су у трогодишњем рату доживели потпун пораз, изгубивши при томе и већи део војске. После његове смрти, око 851.године, Бугари су поново напали Србију, али су његови синови Мутимир (851—891), Стројимир и Гојник поново потукли Бугаре. Током борби је заробљен и најстарији син хана Бориса (852—889) Владимир (889—893) са 12 угледних бојара. Након тога је закључен мир и пријатељство између Срба и Бугара, а заробљеници су ослобођени и отпраћени до границе у Расу.Касније је међу Властимировим синовима дошло до борбе око власти, у којој је победио најстарији Мутимир, који је заробио млађу браћу и послао их у Бугарску као заробљенике. Током његове владавине је владарска породица примила хришћанство[10], а папа Јован VIII (872—882) је затражио од њега 873.године да се, након успеха моравско-панонске мисије, подложи Методију, као словенском епископу, са седиштем у Сирмијуму. После његове смрти 891.године, Србију су поново захватили сукоби око власти из којих је као победник изашао Мутимиров братанац Петар (892—917). Он је као кум кнеза Бугарске и тада најмоћнијег владара на Балкану Симеона Великог (кнез 893—913, цар 913—927), био у могућности да скоро две деценије влада Србијом у миру.Његову владавину је окончао сам Симеон, који је од захумског кнеза Михајла добио извештаје о Петровим контактима са његовим противницима Византинцима, након чега је Петра на превару заробио, а за новог кнеза Србије поставио Мутимировог унука Павла (917—923).

Приближне границе Србије у доба кнеза Часлава

Њега су, пар година касније, покушали да збаце са власти Византинци, помоћу његовог брата од стрица Захарија (923—924),али је он заробљен и послат у Бугарску.Јачање Бугарске под Симеоном је приморало Павла, да пређе на страну Византије, након чега је бугарски цар против њега послао 923.године Захарију, који га је збацио са власти. Међутим, сам Захарија је врло брзо прешао на страну Византије, због чега Симеон бива приморан да пошаље своју војску против њега. Бугарска војска је потучена, а главе и оружје двојице бугарских војвода су послати у Цариград као ратни трофеји. Бугарски цар је након тога послао на Србију нову војску, са којом је послат и Властимиров праунук Часлав (931— око 960), који је требао да буде постављен за новог кнеза. Пред новом бугарском војском, Захарија је побегао у Хрватску, док су Бугари позвали српске жупане да дођу и подчине се новом кнезу. Уместо постављања новог кнеза, српски жупани су заробљени, а цела Србија је опљачкана и припојена Бугарској. Након Симеонове смрти 927.године, Часлав је побегао из Бугарске и уз византијску помоћ, обновио Србију у којој су највећи градови били: Достиника (прва престоница Србије), Чернавуск, Међуречје, Дрежник, Лесник и Салинес, док су у области Босне, која се тада налазила у саставу Србије, били градови Котор и Дресник. Средином X века, северне границе Србије почели су да угрожавају Мађари, са којима је Часлав водио борбе, у којима је, према народној традицији сачуваној у „Летопицу Попа Дукљанина“, погинуо тако што је заробљен и у оковима бачен у Саву са својом пратњом. Његовом смрћу се гаси прва српска владарска династија која је владала Србима од доласка на Балкан до средине X века, а Србија улази у састав Византије.

Темнићки натпис са краја X или почетка XI века, пронађен код Варварина

Неколико деценија касније 971.године Бугарска држава пропада и улази у састав Византије. Окрутна византијска управа на деловима Балкана насељеним Словенима, довела је 976.године до побуне у Македонији на чијем су се челу нашли синови кнеза Николе. Устанак се брзо проширио, а на његовом челу се, услед погибије остале браће, нашао Самуило (976—1014). После победе над Византинцима у бици код Трајанових врата 986.године, он покреће поход ка западним деловима Балкана и до 989.године осваја већи део данашње Србије и околних српских кнежевина. Почетком XI века, Византија предвођена царем Василијем II (976—1025) почиње да потискује устанике и после велике победе у бици на Беласици 1014.године, Самуило умире од срчаног удара, а његова држава се практично распала услед династичких борби око власти. Већ 1018.године, удовица последњег цара се са породицом предала Василију, али су поједине Самуилове војсковође наставиле да пружају отпор. Последњи од њих био је Сермон који је владао Сремом. Њега је на превару убио византијски заповедник Београда 1019.године, чиме је и последњи остатак Самуилове државе покорен. За више информација погледајте Словенски устанци против Византије у X и XI веку


Византијска управа на просторима насељеним словенским становништвом је после слома Самуиловог устанка, започела процес хеленизације становништва и увођење плаћања пореза у новцу, уместо,као до тада, у натури. Ове промене су, уз повећање пореза услед кризе у самој Византији, довели до подизања две нове словенске побуне. Прво је у лето 1040.године у Поморављу избио устанак на чијем се челу нашао, наводни Самуилов унук, Петар Дељан, који је у Београду проглашен за цара. Иако се устанак брзо проширио на простор данашње Србије, Македоније и северне Грчке, он је већ 1041.године угушен. Три деценије касније, 1072.године долази до новог устанка под вођством Ђорђа Војтеха, а устаници за цара у Призрену проглашавају зетског принца Константина Бодина (1081—1101). Под његовим вођством они освајају Ниш, али крајем године бивају потучени код Пауна на Косову, чиме је устанак угушен.

Границе краљевине Зете у доба краља Бодина

Почетком наредне деценије, Бодин је, као краљ Зете, заузео Рашку у којој је за владаре поставио жупане Вукана (око 1083—1112) и Марка, а потом и Босну у којој је поставио кнеза Стефана. Борбе са Византијом од 1091.године води искључиво рашки жупан Вукан који из Звечана више пута продире на Косово спаљујући Липљан, а касније стиже и до Врања, Скопља и Полога. На власти га смењује његов братанац Урош I (1112—око 1145) који улази у савез са Мађарима у борбама са Византијом. Његова ћерка Јелена постаје жена будућег краља Мађарске Беле II (1131—1141), а његов син Белош (1162) краљевски палатин (канцелар). Мађари ће током целог XII века ратовати са Византијом,прво око Срема и Београда, а затим и око Моравске долине, а рашки жупани ће у готово сваком од тих ратова учествовати као мађарски савезници. Они успевају да, на кратко, освоје Београд,а касније и Ниш,али их Византинци, предвођени моћним царем Манојлом I Комнином (1143—1180) потискују, тако да се сви сукоби окончавају без значајнијих територијалних проширења. Истовремено Рашку потресају и унутрашњи сукоби око власти између Урошевих синова Уроша II (око 1145—1162) и Десе (1162—1165) у коме учешће узима и сам Манојло.Византијски цар на крају поставља за новог великог жупана Тихомира (1165—(1166)1168), сина велможе Завиде.

Велики жупан Стефан Немања



Против њега ће се, 1166. или 1168.године, побунити његов најмлађи брат Стефан Немања ((1166)1168—1196) који ће потиснути старију браћу из земље, а касније ће код Пантина на Косову потући византијску војску предвођену његовом браћом, која га након тога признају за владара.Немања ће током наредне три деценије водити успешне ратове против Византије у којима ће значајно проширити своју државу. Припаја јој Неретвљанску област, Захумље, Травунију, Зету, делове Косова, Метохије, а на кратко осваја и Ниш у коме се састаје са светим римским царем и вођом крсташа III крсташког похода Фридрихом Барбаросом (1155—1190), коме предлаже савез против Византије. На престолу га, у договору са византијским царем, наслеђује средњи син Стефан (велики жупан 1196—1217, краљ 1217—1223), који почетком своје владавине бива потиснут од старијег брата Вукана (1196—1208), али на крају успева да се одржи на власти. Користећи се политичком ситуацијом на Балкану насталом после крсташког заузећа Цариграда 1204.године, он је наставио ширење своје државе (осваја Призрен, Врање и Ниш), коју 4. јануара 1217. године уздиже на ранг краљевине, добивши од папе Хонорија III (1216—1227) краљевски венац. Две године касније, његов млађи брат Сава је од васељенског патријарха у Никеји издејствовао уздизање рашке епископије на ниво архиепископије чији је постао први архиепископ, чиме је српска црква стекла аутокефалност и ударени су темељи данашњој Српској православној цркви.

Свети Сава, први српски архиепископ и просветитељ



Стефана наслеђују синови Радослав (1223—1234) и Владислав (1234—1242) који владају под утицајем својих моћних тастова епирског деспота и бугарског цара, после којих на власт долази најмлађи син Урош I (1242—1276). Иако није успео да прошири границе своје државе, Урош је успео да економски ојача државу тако што је из Трансилваније довео рударе Сасе, чиме је започела екплоатација рудника у Србији, што ће његовим наследницима пружити финансијску основу за даља освајања. Био је ожењен Јеленом Анжујском која је играла значајну улогу у тадашњој Србији, а сликарство његове задужбине Сопоћана спада у сам врх европске средњовековне уметности. Њега је са власти, услед неуспешних ратова и незадовољства у земљи, збацио 1276.године старији син Драгутин (краљ Србије 1276—1282, краљ Срема 1282—1316), који ће, свега неколико година касније 1282.године, препустити власт млађем сину Милутину (1282—1321), који спада у ред најзначајнијих српских владара[11]. Током неколико наредних година, Милутин ће проширити Србију ка југу, освајајући већи део данашње Македоније са Скопљем које му постаје престоница и северне делове Албаније, а на кратко ће држати и сам Драч.Касније ће освојити Браничево, које предаје Драгутину, коме је мађарски краљ и његов таст доделио на управу Мачву са Београдом и северну Босну. Сам Милутин 1299.године закључује мир са Византијом,према коме му цар Андроник II (1282—1328) признаје освајања и даје за жену петогодишњу ћерку Симониду.

Краљ Милутин

Почетак XIV века обележава грађански рат између браће око права наслеђивања престола који се окончава поновним прихватањем Дежевског уговора, којим је Драгутин 1282.године предао власт Милутину и према коме га наслеђује Драгутинов син. Милутина је са власти 1314.године покушао да збаци син Стефан (1322—1331), који је ухваћен и по његовом наређењу ослепљен, после чега је послат у изгнанство у Цариград. Након Драгутинове смрти 1316.године он заробљава његовог сина и наследника Владислава и заузима његову државу, после чега води трогодишњи рат са краљем Мађарске Карлом Робертом (1310—1342) у коме губи Београд, али задржава Мачву и Браничево.После његове смрти 1321.године, државу захвата грађански рат између његових синова Константина и Стефана, у који се након Константинове погибије укључује Владислав, али Стефан и њега побеђује.Он наставља да шири своју државу ка југу на рачун, Византије, али не успева да поврати приморје од Цетине до Дубровника које се након Милутинове смрти одцепило, након чега га осваја бан Босне Стефан II Котроманић (1322—1353). Против њега је створен савез Византије и Бугарске, који је Стефан уништио, потукавши до ногу Бугаре у бици код Велбужда 1330.године. Само годину дана касније, његов син Душан (краљ 1331—1346, цар 1346—1355) користи незадовољство властеле и у Неродимљу заробљава оца, који исте године умире у као затвореник у Звечану, а Душан постаје нови краљ.

Српско царство за време цара Душана



Битка на Косову

Године 1217, током владавине Стефана Првовенчаног, Србија постаје независна краљевина, а 1346. достиже врхунац моћи као царство Стефана Душана, који се прогласио за „Цара Срба и Грка“. Турци Османлије су поразили српско племство 1389. у Бици на Косову пољу, док су коначно загосподарили Србијом после пада Смедерева 1459. године.

fala marija
super e ova

Модерна Србија

Србија је своју борбу за независност почела током Српске револуције, а та борба је трајала неколико деценија.

Непрестане политичке кризе у Отоманском царству довела даље су погоршавале живот хришћанског становништва. За време Првог Српског устанка (1804-1813) који је предводио Карађорђе Петровић, српски устаници су успели да изграде своју државу пре него што је турска војска поново заузела Србију. Две године касније је избио Други српски устанак под вођством Милоша Обреновића, који се окончао споразумом српских устаника и турске власти.


Кнежевина Србија

Кнез Милош Обреновић



Кнез Милош је владао Србијом самовољно и имао је бројне противнике, који су често подизали буне, али су се оне све оне завршавале неуспешно. На спољнополитичком плану, Милош је, уз помоћ Русије издејствовао Акерманску конвенцију (1828), Једренски мир (1829) и Хатишериф из 1830. којима је јачала аутономија Србије са Милошем Обреновићем као њеним наследним кнезом.

Незадовољство Милошевом владавином у Србији резултовала је Милетином буном. Кнез Милош је под притиском незадовољних кнезова савзао скупштину 15. фебруара 1835. на којој је донет Сретењски устав, први устав међу на Балкану. Сретењски устав је је био врло либеларан, њиме је у Србији коначно укинут феудализам и ограничена права кнеза. Како је устав највиши правни акт једне земље, а да је Србија тада била вазална кнежевина Османског царства, Порта се противила њеном доношењу. Аустрија и Русија су такође биле против устава јер га ни саме нису имале, и због страха од ширења идеја Француске револуције. Под иностраним притиском кнез Милош је, на своје задовољство, укинуо устав.

1867. године, последње османске трупе напуштају Србију, а кнез Михаило Обреновић добија кључеве већих српских градова, чиме држава постаје де факто независна. На Берлинском конгресу 1878. Србија је добила међународно признање.

Срби у јужној Угарској су средином 19. века имали аутономију под именом Српска Војводина.


Краљевина Србија


Мајским превратом 1903. и убиством краља Александра и краљице Драге, на власт поново долази династија Карађорђевић, потомци Карађорђа Петровића, а за новог краља је постављен Петар Карађорђевић. Србија је знатно проширила своју територију на југ после победа у Балканским ратовима. Уз велике људске и материјалне жртве, Србија је допринела победи сила Антанте у Првом свтском рату.



Југославија

После 1918. Србија је, уз Црну Гору једина уносећи своју државност и сувереност, била део Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, преименоване 1929. у Краљевина Југославија.

У Другом светском рату, делови Србије су били под окупацијом Сила Осовине, односно нацистичке Немачке и њених савезника Италије, Бугарске, Мађарске, Албаније, као и марионетске про-фашистичке државне творевине под називом Независна Држава Хрватска (НДХ).

Непосредно после рата, 1945, као наследница Краљевине Југославије, формирана је држава под именом Демократска Федеративна Југославија која је била под новом влашћу комунистичког режима на челу са Јосипом Брозом-Титом. Ову државу је чинило пет конститутивних република: Србија, Хрватска, Словенија, Црна Гора и Македонија. Исте године (1945.) држава мења име у Федеративна Народна Република Југославија, док је 1963. коначно променила име у Социјалистичка Федеративна Република Југославија.



Од 1992, после распада СФРЈ, све до 2003. Србија је чинила, заједно са Црном Гором - Савезну Републику Југославију. Од 2003. Србија је саставни део Државне заједнице Србија и Црна Гора. Дана 21. маја 2006. године, одржан је референдум на коме су се грађани Црне Горе изјаснили за независност. Од 5. јуна 2006. године Република Србија делује као независна и суверена држава. На Митровдан 2006. године проглашен је у Народној скупштини Републике Србије, после извршеног успешног референдума, Митровдански устав.

Manastirski kompleks Pećke Patrijaršije sastoji se od četiri crkve koje su sagrađene u periodu između 13. и 14. veka. Vekovima je ovaj manastir bio središte Srpske Pravoslavne Crkve. Nalazi se u prelepoj Rugovskoj klisuri pored reke Bistrice. Do osamnaestog veka manastir је bio napredno monaško središte sa stotinama učenih monaha. Usled surovih turskih zuluma Patrijarh Arsenije је krajem sedamnaestog veka u velikoj seobi poveo iz ovog područja hiljade hrišćanskih porodica u Južnu Ugarsku. I pored pritisaka lokalnog muslimanskog stanaovništva manastir se održao do danas. Nakon Drugog svetskog rata Pećka Patrijaršija је pretvorena u ženski manastir. Mada ovaj manastir administrativno ne pripada raško prizrenskoj Eparhiji, njegova istorija је usko povezana sa istorijom drugih manastira ove Eparhije. Kao stevro pigijalni manastir Pećka Patrijaršija је u neposrednom nadleštvu Srpskog Pravoslavnog Patrijarha u Beogradu gde je danas središte Patrijaršije.

Kalemegdan je najveći beogradski park.

Istovremeno je i najznačajniji kulturno-istorijski kompleks, u kojem dominira Beogradska tvrđava iznad ušća Save u Dunav. Naziv Kalemegdan odnosi se samo na prostorni plato oko tvrđave koji je osamdesetih godina 19. veka pretvoren u park. Plato je, dok je tvrđava bila glavno vojno uporište Beograda, služio da se neprijatelj osmotri i sačeka za borbu; zbog toga i njegovo ime potiče od turskih reči kale - tvrđava i megdan - borba. Turci su Kalemegdan nazivali i Fićir-bajir što znači "breg za razmišljanje".

Preuređivanje u park otpočelo je, posle predaje tvrđave Srbima (1867), po naređenju kneza Mihaila Obrenovića. Idejne skice za uređenje Kalemegdana napravio je prvi beogradski urbanista Emilijan Josimović. Zelenilo je zasađeno između 1873. i 1875. godine, kada je Beogradskom tvrđavom komandovao pukovnik Dragutin Žabarac, nekadašnji prvi ađutant kneza Mihaila Obrenovića.

Plansko uređivanje Kalemegdana je počelo 1890. godine. Tada je vojska predala park Beogradskoj opštini. Ondašnji predsednik opštine Nikola Pašić odobrio je prvi kredit za uređivanje Kalemegdana od 10.000 tadašnjih dinara. Godine 1905. pristupilo se proširivanju parka, uređivanjem Malog Kalemegdana, koji se prostirao od paviljona "Cvijeta Zuzorić" do Zoološkog vrta.

Pre Prvog svetskog rata Kalemegdanski park završavao se na mestu gde su sada kamene stepenice (vode prema donjoj terasi). Zemljište iza ovih stepenica bilo je sve do 1929. potpuno neuređeno i obraslo korovom. Posle 1931. parkovske površine proširene su i na Gornji grad. U parku je postavljeno više spomenika poznatim kulturnim i javnim radnicima. Na Kalemegdanu se nalaze Vojni muzej, Umetnički paviljon "Cvijeta Zuzorić", Gradski zavod za zaštitu spomenika kulture, Zoološki vrt, dečiji zabavni park, veći broj sportskih igrališta i ugostiteljskih objekata i Prirodnjački muzej.

Himna Srbije!

Lazarica, pridvorna crkva kneza Lazara, posvecena njegovom sinu sv. Stefanu, sagradjena je izmedju 1377. i 1381. godine. Crkva je projektovana po meri dekorativnijeg i vedrijeg stvaralackog ukusa. Namenjena je knezevom prvencu nasledniku, kao i prestonoj gospodi, odvaznih vitezova okupljenih oko vladarske stolice. Graditelj insistira na stilizovanju sazetih, ali raskosno odevenih oblika, koji oplemenjeni bogatsvom materijalizovane maste sarmiraju na isti nacin kao i luksuzna knezeva okolina.
Sama crkva je trikonhalnog plana sa jednom kupolom na nadvisenom postolju i pilastrima, pripratom nad kojom je cetvrtasta kula i pripada srpskom graditeljstvu moravskog stila. Crkva je prvi put stradala 1413. godine prilikom Musinih nasrtaja na Srbiju. U XVIII veku je obnovljena kada je dobila freske koje su kasnije unistene. Od 1904. do 1908 je izvrsena velika restauracija. Tada je crkva okruzena utvrdjenjem ciji su ostaci i danas prisutni.

Beogradska arena

Beograd je 1989. godine izabran za domaćina Svetskog šampionata u košarci 1994.godine uz uslov da grad sazida potpuno novu sportsku halu. Gradske vlasti pokreću konkurs za najbolje rešenje sportske Arene kapaciteta 20 000 gledalaca. Arhitekta Vlada Slavica je predložio najbolje rešenje, Arenu u kojoj će pored sportskih susreta moći da se izvode i koncerti, održavaju kongresi i sajmovi. Lokacija je odobrena 1991. godine, blok 25 u Novom Beogradu. Međutim već su postali evidentni neki problemi. Ostalo je još svega 3 godine do svetskog prvenstva, a gradnja ovog velikog zdanja je morala biti obavljena u rekordnom vremenu. Beogradska arena” postala je zaštitni znak Beograda i jedan od novih simbola glavnog grada Srbije, kao i atraktivna turistička ponuda naše prestonice i države. To je objekat koji po svemu ispunjava najsavremenije standarde i uz „Prašku arenu" nalazi se na najvećem tehnološkom nivou u Evropi. Autor ovog impozantnog zdanja je arhitekta Vlada Slavica, a investitor ja Sekretarijat za sport i omladinu Skupštine grada Beograda. Kompleks „Beogradske Arene” obuhvata tri objekta: veliku dvoranu, malu salu i parking. Velika dvorana ima površinu 48 000 m2 raspoređenih u 6 nivoa, kapaciteta 20 000 - 25 000 posetilaca, u zavisnosti od događaja. Mala dvorana se prostire na 2275 m2 na dva nivoa, spoljni gabariti sale su 30x60m, služi kao prateći objekat i koristi se za pripreme i trening sportista. Projektovana je kao objekat za zagrevanje spotista i toplom vezom, ispod saobraćajnice na jugu, je povezana sa velikom dvoranom. Teren u maloj dvorani je dimenzije 29,20m x 43,70m i visine 10m, koji po potrebi može da se podeli na dva košarkaška terena (koševi su montirani na zidovima). Sa svim pratećim prostorijama (4 svlačionice, kafe bar, trim kabinetom, prijavnicom i 1 teretnim liftom sa kojim su povezana ova dva nivoa) daje neograničene mogućnosti da radi potpuno nezavisno. Godina 2007. je najuspešnija u dosadašnjem poslovanju Beogradske arene, pored dobijanja upotrebne dozvole za rad 01. oktobra 2007.na oko tridesetak raznovrsnog programa bilo je preko 400 000 posetilaca.

Hvala devojke... Predivno je

Novo Brdo je nastalo tokom prvih godina vlade kralja Milutina (1282—1321). Postalo je jedna od najvažnijih naseobina nemačkih rudara Sasa (oni su Novo Brdo zvali Nyeuberghe), a po njima se zvalo i Saško Mesto. Ono se prvi put u istorijskim izvorima javlja 1326.godine, kao već poznato rudarsko i trgovačko središte, u kome su Dubrovčani vodili trgovinu i držali carinu. Osmanlije su prvi put opsele Novo Brdo 1412. godine, ali su posle duže opsade morali da se povuku. Posle toga oni svoje akcije u novobrdskom kraju usmeravaju na presretanja dubrovačkih karavana i važnih prilaza gradu. Tokom prvog sloma srpske despotovine 1439.godine,Osmanlije su otpočele sa opsadom tvrđave koja se okončala predajom 21.06.1441.godine,posle dvogodišnje opsade tokom koje su se stanovnici Novog Brda uporno branili,iako Srbija više od godinu dana nije postojala i nalazila se pod osmanlijskom okupacijom.Osvajači su ga potom opljačkali i spalili.Posle uspešnog krstaškog pohoda koji je tokom 1443. i 1444.godine prodro do današnje Sofije,Srpska Despotovina je obnovljena tzv. Segedinskim mirom i Novo Brdo je bez borbe vraćeno despotu Đurđu.U sklopu vazalnih obaveza despota Đurđa prema otomanskom sultanu,jedan odred konjanika i odeljenje kopača tunela iz Novog Brda su poslati da Mehmetu II(1451-1481) kao ispomoć tokom njegovog napada na Carigrad koji se okončao 29.05.1453.godine zauzimanjem grada tokom koga je u borbama poginuo poslednji vizantijski car Konstantin Dragaš(1449-1453) i slomom Vizantije.Međutim već naredne godine Osmanlije napadaju Novo Brdo i uz pomoć teške artiljerije primoravaju opsađene da se 01.06.1455.godine predaju,što je u svojim „Janičarevim uspomenama“ opisao stanovnik Novog Brda Konstantin iz Ostrovice. Tokom Osmanlijske uprave nastavljena je eksplatacija okolnih rudnika,a od XVII veka se obnavlja kovanje novca u tvrđavi za sultana Murata IV(1623-1640).Tokom velikog austrijskog prodora na Balkansko poluostrvo,Pikolomini uz pomoć lokalnih srpskih ustanika zauzima 1686.godine Novo Brdo,ali ono posle samo godinu dana biva napušteno i lokalni Srbi pod vođstvo patrijarha Arsenija III Čarnojevića(1672-1706) se sele u Austrijsko carstvo u tzv. velikoj seobi Srba.Posle toga je prestala ekplatacija novobrdskih rudnika,a sama tvrđava sa okolnim naseljima je zapustela. Nalazi se 20km istočno od Prištine odnosno 30km—35km severno od Gnjilana kod istoimenog naselja.Podignuta je na usamljenom,samo sa istoka pristupačnom, vrhu(1124m nmv) Male planine u međurečju Prilepnice,Novobrdske reke i Krive reke koje su leve pritoke Binačke Morave.

Hvala Ana